Nuklearne katastrofe

Svi znamo za Černobilj, pratimo Fukušimu, većina je sada čula za Ostrvo Tri Milje u SAD, znamo za katastrofe nuklearnih podmornica (Kursk, K-19). Ima li nečega što je ostalo skriveno od javnosti?

Kao što avio-kompaniji ne odgovara da se njen avion nađe na TV ekranima na poprištu avio-nesreće, slično je za svaku industriju, pa i nuklearnu: korporacije, vlade, ministarstva, vojska — pokušavaju da maskiraju ili umanje incidente.

Osnovni razlog je strah – ako ljudi vide da tehnologija nije pouzdana, podići će glas, a borba za pridobijanje javnog mnjenja košta. Utoliko pre ako neki državni organ ili međunarodna organizacija ili bunt javnosti zatraži viši stupanj bezbednosti — koji izbija novac iz džepova.

Države, kao i korporacije, ne žele da se pokažu kao obmanjivači ako su prethodno su svoju tehnologiju javno hvalili kao „neuništivu“, „potpuno pouzdanu“, „tehnološko čudo“, „jeftinu energiju“, „čisti izvor“ i slično. Posebno lošu sliku ostavlja situacija gde se desi incident koji se ne reši brzo, već preraste u krizu. Tada se kao nesposobna vidi vlada, kompanija čija je NE ali i cela nuklearna industrija. Greška može biti ljudska, kao i tehnička, ne zna se šta je gore. U Čerbnobilju je bio spoj ljudskog propusta i tehničke greške. Najgore kad je brljotina, kao kod ostrva Tri milje u Pensilvaniji, gde se pokazivač skale vode „zakucao“, što su radnici jedne smene znali, a ovi iz druge nisu, a niko im nije rekao — i započeli su nepotrebnu proceduru koja je izazvala havariju (inteziteta 5 od 7).

Interaktivna mapa poznatih havarija: kliknite ovde.

Černobilj

Svi znamo datum 26. april 1986. kada je u ranim juranjim satima, oko 2 časa, eksplodirao četvrti reaktor. Bilo je 4 reaktora, 4 x 1000 MW.

Ono što se daleko manje zna je ovo:

• Preostala tri bloka (reaktora) nastavila su da rade sve do 2000. godine.
• 1982. je bilo delimično topljenje jezgra reaktora 1. Reaktor je popravljen u roku od nekoliko meseci i nastavio je da radi, ali sa smanjenim kapacitetom (800 MW). Javnost je ovo saznala tek 1995.
• 1991. je izbila vatra u turbinskoj hali. To je bila kap koja je prevršila meru što se tiče zvaničnih vlasti. Tada je doneta odluka da se Černobilj zatvori. Reaktori su nastavili s radom dok nisu potrosili gorivo (do 2000 god).
• Hlađenje potrošenog goriva će morati da se obezbeđuje do 2020-2022 god, kada će tek moći da se počne sa rasturanjem delova centrale, što će da traje do 2050.
• Teško havarisani reaktor 4 će biti stavljen pod novi, čelicni oklop do 2013, što će koštati oko 1,4 milijarde dolara koje će obezbediti IAEA, jer Ukrajina nema sredstva. Rok je produžen do 2015-2020. godine zbog „krize“ iako su radovi započeti prošle godine a postojeća konstrukcija je već 1995. bila na izdisaju i puna rupa.
• Černobiljska katastrofa (od aprila do novembra 1986) SSSR je koštala oko 18 milijardi dolara.

Kako je Černobilj nastavio sa radom posle katastrofe?

Najteže mi je da sagledam ovaj deo — kako i pod kojim uslovima su tri reaktora nastavila u Černobilju (Pripjatu) da rade do 2000 godine? Ovo pitanje ne mora da postavi inženjer, već bilo ko ko je pogledao dokumentarce o Černobilju. I pored „sarkofaga“, značajno je bila povećana radijacija, posebno za one koji su tamo radili (provodili vreme kumulativno), a ne samo prolazili (danas turisti mogu da se slikaju kraj sarkofaga).

Videli smo da ’86 zaista nisu bili svesni koliko radijacije može da bude i kako je boriti se sa „nevidljivim neprijateljem“. Videli smo koliko je vatrogasaca, rudara, vojnika, pilota, „likvidatora“, „biorobota“, pa onih drugih vatrogasaca, inženjera, civila poginulo od izloženosti radijaciji samo tokom sanacije od aprila do novembra iste godine. Ne računam desetine hiljada obolelih kasnije i njihov porod.

Stavljanjem sarkofaga sprečeno je da radioaktivna prašina odlazi u atmosferu. Nameću se pitanja:

1. Ko bi pristao, za bilo kakve pare, da radi na 100 ili 1.000 metara od bloka 4?
2. Ako se tehnlogija bez suda reaktora (containment vessel) pokazala kao nebezbedna, zašto rizikovati slično sa još 3 reaktora istog tipa?
3. SSSR je sanaciju Černobilja već platio 18 milijardi dolara.
4. U filmu „Unutar sarkofaga“ vidimo jadne uslove u kojima naučnici proveravaju stanje sarkofaga tokom 90-ih godina i vide se napukline; zna se da je pravljen na brzinu i sa maksimalnim rokom trajanja od 30 godina.
5. Pored nesigurnog sarkofaga imati još tri operativna reaktora koja su takođe sa grafitom (zapaljivi)?

Sve to zarad max 3 x 1000 MW za Minsk i Kijev, gde je rizik veći od koristi?

SAD

Veći problem su mere bezbednosti nego tehnologija kao takva. Špekuliše se da stanje amaričkih nuklearki nije značajno bolje — samo se dobro skriva. Od 104 nuklearke koje SAD ima, više od polovine ima oštećenja oklopa reaktora (containment vassel), ali se to zasad ignoriše od vlasti i vlasnika nuklearki. Oklop reaktora je posebno bitan kada dođe do topljenja jezgra — da spreči katastrofu. U poslednje 4 godine bilo je čak 56 (prijavljenih) bezbednosnih incidenata u američkim nuklearkama. Čak i nuklearke poslednje generacije imaju (nedopustive) greške u dizajnu prema javnom stavu nuklearnih fizičara.

Sledi jako zanimljiv video koji govori o dugoj istoriji skrivanih nuklearnih incidenata u SAD. Video duže traje, ali vredi svaki sekund!